Kada je 1960. godine predstavljen CER-10, svet je tek prelazio sa elektronskih cevi na tranzistore, a digitalni računari bili su retkost čak i u razvijenim zemljama. Srpski inženjeri gradili su svoj prvi računar četiri godine i time postavili temelje računarstva u Srbiji. Datum njegovog predstavljanja javnosti, 18. novembar 1960., danas se obeležava kao Dan informatičara Srbije.
1960.
računar predstavljen javnosti
4 godine
trajala je izgradnja (1956–1960)
~70
inženjera, programera i tehničara
50.000
prostih operacija u sekundi
Ukratko
- Šta: prvi digitalni računar projektovan i izgrađen u Srbiji i u Jugoslaviji.
- Kada: izgrađen 1956–1960, a javnosti predstavljen 1960. Dan informatičara Srbije vezuje se za 18. novembar 1960.
- Ko: prof. dr Tihomir Aleksić, akademik Rajko Tomović i saradnici; projekat je pokrenuo akademik Dušan Mitrović.
- Gde: Institut „Boris Kidrič“ u Vinči, zatim Institut „Mihajlo Pupin“; radio je u zgradi SKNE-DSUP, kasnije Tanjuga.
Kako je nastao
Rad na prvom domaćem računaru počeo je 1956. u Institutu „Boris Kidrič“ u Vinči, gde je postojala laboratorija za matematiku i numeričke mašine. Projekat je pokrenuo akademik Dušan Mitrović, a računar su projektovali prof. dr Tihomir Aleksić, akademik Rajko Tomović i njihovi saradnici: Ahmed Mandžić, Petar Vrbavac, Vukašin Masnikosa, Dušan Hristović i Milojko Marić. Na izgradnji je ukupno radilo sedamdesetak inženjera, programera, tehničara i drugih stručnjaka.
Posle probnog rada prototipa u Vinči, izgradnja je nastavljena u Institutu „Mihajlo Pupin“ u Beogradu, gde je mašina dopunjena takozvanom statističkom jedinicom. Do kraja 1962. projekat je bio završen i računar je preseljen u zgradu SKNE-DSUP (Savezna komisija za nuklearnu energiju – Državni sekretarijat za unutrašnje poslove), koja je kasnije pripala Tanjugu.
Ime CER je skraćenica od „cifarski elektronski računar“. Prema popularnom objašnjenju, ono je i omaž planini Cer, ispod koje je odrastao Tihomir Aleksić, a broj 10 označava prvi računar nulte serije.
Računar je u avgustu 1960. bio izložen na Beogradskom tehničkom sajmu, a njegov tehnički opis saopšten je stručnoj javnosti na konferenciji ETAN u novembru iste godine.
Čemu je služio
Računar je programiran isključivo u mašinskom jeziku. Koristio se za statističku i kriptološku obradu podataka za potrebe savezne vlade, uključujući Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove i Tanjug, kao i za rešavanje matematičkih problema u naučnim projektima Savezne komisije za nuklearnu energiju u Vinči.
| Korisnik | Namena |
|---|---|
| Savezna vlada, uključujući Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove (SSUP) i Tanjug | statistička i kriptološka obrada podataka |
| Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE), Vinča | rešavanje matematičkih problema u naučnim projektima |
| SKNE-DSUP, kasnije Tanjug | zgrada u kojoj je računar bio smešten i radio, posle preseljenja krajem 1962. |
Izvori se razlikuju oko perioda upotrebe. Rad Jelice Protić i Dejana Ristanovića navodi da je računar bio u upotrebi do 1966. godine, dok drugi izvori kažu da je prve dve godine služio za matematičke zadatke u Vinči, a od 1963. do 1967. za dešifrovanje za potrebe vlade.
Prema svedočenju Vukašina Masnikose, člana tima, CER-10 je dokazao svoju korisnost dešifrovanjem važne radio-poruke koju je Izrael poslao Egiptu, pa je Tito avionom poslao glasnika da je lično uruči predsedniku Naseru.
Čuvena priča o tajnoj misiji oslanja se na jedno svedočenje (Politika, 2006).
Tehničke karakteristike
Po današnjim merilima CER-10 je skroman, ali je za svoje vreme spajao tri tehnologije: elektronske cevi, tranzistore i feritnu memoriju. Podaci u tabeli potiču iz rada Jelice Protić i Dejana Ristanovića (2011), koji se oslanja na originalni opis računara iz 1960.
| Tip | univerzalna jednoadresna mašina |
| Brzina | oko 50.000 prostih operacija u sekundi; oko 1.600 sabiranja u sekundi |
| Reč | 30+1 bit; operacije na 5, 15 i 30 bita; do 6 znakova od po 5 bita |
| Instrukcija | 25 bita (5-bitni operacioni kod i 15-bitna adresa) |
| Glavna memorija | feritna (magnetna jezgra), vreme pristupa 10 mikrosekundi |
| Sastav | oko 1.750 elektronskih cevi, 1.500 tranzistora, 14.000 germanijumskih dioda i 650 releja |
| Ulaz | fotoelektrični čitač bušene trake Ferranti TR 2B (300 znakova u sekundi) |
| Izlaz | bušač trake Creed 25 (100 znakova u sekundi) i teleprinter Siemens T-100 (8–10 znakova u sekundi) |
| Napajanje | motor-generator snage 20/15,5 kVA (Rade Končar, Zagreb) |
| Dimenzije | sedam ormana dimenzija 2 × 2 × 0,70 m; računarska sala u Tanjugu od 80 m² sa duplim podom i klimatizacijom |
| Programiranje | mašinski jezik |
Ljudi iza računara
Tihomir Aleksić (1922–2004) doktorirao je 1958. iz oblasti teorije prekidačkih mreža i radio u Matematičkoj laboratoriji u Vinči do 1960, kada je prešao u novoosnovani Institut za automatiku i telekomunikacije, preteču Instituta „Mihajlo Pupin“. Bio je prvi izabrani univerzitetski profesor računarske tehnike u Srbiji, prvi dekan Elektronskog fakulteta u Nišu, a od 1971. redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i osnivač Katedre za obradu podataka, iz koje se razvilo današnje odeljenje za računarsku tehniku i informatiku.
Rajko Tomović (1919–2001), akademik SANU, učestvovao je u projektovanju prvih analognih i hibridnih računara izgrađenih u Vinči, a zatim je u Institutu „Mihajlo Pupin“ osnovao Laboratoriju za robotiku. Poznat je i kao tvorac višefunkcionalne ručne proteze, takozvane „beogradske šake“.
Koliko je to bilo napredno
Prema radu Protić i Ristanovića, do ranih šezdesetih samo šest evropskih zemalja uspelo je da razvije sopstvene elektronske računare: Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Poljska, Rusija i Jugoslavija. CER-10 je nastao dvanaest godina posle računara ENIAC. Za zemlju koja je izlazila iz rata i imala skromne resurse, to je bio ozbiljan naučni i tehnološki poduhvat.
Redni broj se u izvorima razlikuje: Institut „Mihajlo Pupin“ navodi da je CER-10 prvi digitalni računar u jugoistočnoj Evropi i peti u Evropi, dok se drugde pominje „jedna od šest zemalja“. U svakom slučaju, Jugoslavija je tada pripadala uskom krugu evropskih zemalja koje su same izgradile računar.
Autori rada su trezveni u zaključku: računarstvo u Srbiji pratilo je tehnološke lidere sa nekoliko godina zakašnjenja, a projekat CER nije mogao da održi zamah svetske industrije. Tokom šezdesetih i sedamdesetih domaća preduzeća kupovala su računare kompanija IBM, Honeywell i DEC.
Nasleđe: porodica CER
Posle CER-10 Institut „Mihajlo Pupin“ razvio je celu porodicu računara koji su se koristili u preduzećima, bankama i saveznim organima:
- CER-11 (1965/66): mobilni vojni računar, u upotrebi do 1988.
- CER-22 (1966/68): koristili su ga Beobanka, Jugopetrol i Beogradski vodovod i kanalizacija.
- CER-200/202/203 (1966/71): proizvedeno ih je petnaestak, za bankarstvo, knjigovodstvo i industriju.
- CER-12 (1969/71): računar treće generacije sa disk i magnetnim jedinicama; poslednji CER radio je do kasnih osamdesetih.
- HRS-100 (hibridni sistemi): izrađeni za Akademiju nauka SSSR-a; tri sistema isporučena su institutima u Moskvi i Novosibirsku.
Kasnije su seriju CER zamenili mikroračunari TIM, a Institut je prešao na specijalizovane računare za upravljanje procesima i ugrađene sisteme.
Institut „Mihajlo Pupin“ je u martu 2006. poklonio kućište i delove računara CER-10 Muzeju nauke i tehnike u Beogradu, gde je izložen njegov procesor. Deo računara bio je prikazan i 1988. na promociji računara TIM 600 na Međunarodnom tehničkom sajmu.
Izvori:
- J. Protić, D. Ristanović: Building Computers in Serbia: The First Half of the Digital Century, ComSIS, Vol. 8, No. 3, jun 2011.
- Društvo za informatiku Srbije: Obeležen Dan informatičara Srbije 2025.
- Institut „Mihajlo Pupin“: Six Decades of Computer Science at the Mihajlo Pupin Institute, 2020, pupin.rs.
- Muzej nauke i tehnike, Beograd: „Digitalni dinosaurus – računar CER 10“, muzejnt.rs.
