Када је 1960. године представљен ЦЕР-10, свет је тек прелазио са електронских цеви на транзисторе, а дигитални рачунари били су реткост чак и у развијеним земљама. Српски инжењери градили су свој први рачунар четири године и тиме поставили темеље рачунарства у Србији. Датум његовог представљања јавности, 18. новембар 1960., данас се обележава као Дан информатичара Србије.
1960.
рачунар представљен јавности
4 године
трајала је изградња (1956–1960)
~70
инжењера, програмера и техничара
50.000
простих операција у секунди
Укратко
- Шта: први дигитални рачунар пројектован и изграђен у Србији и у Југославији.
- Када: изграђен 1956–1960, а јавности представљен 1960. Дан информатичара Србије везује се за 18. новембар 1960.
- Ко: проф. др Тихомир Алексић, академик Рајко Томовић и сарадници; пројекат је покренуо академик Душан Митровић.
- Где: Институт „Борис Кидрич“ у Винчи, затим Институт „Михајло Пупин“; радио је у згради СКНЕ-ДСУП, касније Танјуга.
Како је настао
Рад на првом домаћем рачунару почео је 1956. у Институту „Борис Кидрич“ у Винчи, где је постојала лабораторија за математику и нумеричке машине. Пројекат је покренуо академик Душан Митровић, а рачунар су пројектовали проф. др Тихомир Алексић, академик Рајко Томовић и њихови сарадници: Ахмед Манџић, Петар Врбавац, Вукашин Масникоса, Душан Христовић и Милојко Марић. На изградњи је укупно радило седамдесетак инжењера, програмера, техничара и других стручњака.
После пробног рада прототипа у Винчи, изградња је настављена у Институту „Михајло Пупин“ у Београду, где је машина допуњена такозваном статистичком јединицом. До краја 1962. пројекат је био завршен и рачунар је пресељен у зграду СКНЕ-ДСУП (Савезна комисија за нуклеарну енергију – Државни секретаријат за унутрашње послове), која је касније припала Танјугу.
Име ЦЕР је скраћеница од „цифарски електронски рачунар“. Према популарном објашњењу, оно је и омаж планини Цер, испод које је одрастао Тихомир Алексић, а број 10 означава први рачунар нулте серије.
Рачунар је у августу 1960. био изложен на Београдском техничком сајму, а његов технички опис саопштен је стручној јавности на конференцији ЕТАН у новембру исте године.
Чему је служио
Рачунар је програмиран искључиво у машинском језику. Користио се за статистичку и криптолошку обраду података за потребе савезне владе, укључујући Савезни секретаријат за унутрашње послове и Танјуг, као и за решавање математичких проблема у научним пројектима Савезне комисије за нуклеарну енергију у Винчи.
| Корисник | Намена |
|---|---|
| Савезна влада, укључујући Савезни секретаријат за унутрашње послове (ССУП) и Танјуг | статистичка и криптолошка обрада података |
| Савезна комисија за нуклеарну енергију (СКНЕ), Винча | решавање математичких проблема у научним пројектима |
| СКНЕ-ДСУП, касније Танјуг | зграда у којој је рачунар био смештен и радио, после пресељења крајем 1962. |
Извори се разликују око периода употребе. Рад Јелице Протић и Дејана Ристановића наводи да је рачунар био у употреби до 1966. године, док други извори кажу да је прве две године служио за математичке задатке у Винчи, а од 1963. до 1967. за дешифровање за потребе владе.
Према сведочењу Вукашина Масникосе, члана тима, ЦЕР-10 је доказао своју корисност дешифровањем важне радио-поруке коју је Израел послао Египту, па је Тито авионом послао гласника да је лично уручи председнику Насеру.
Чувена прича о тајној мисији ослања се на једно сведочење (Политика, 2006).
Техничке карактеристике
По данашњим мерилима ЦЕР-10 је скроман, али је за своје време спајао три технологије: електронске цеви, транзисторе и феритну меморију. Подаци у табели потичу из рада Јелице Протић и Дејана Ристановића (2011), који се ослања на оригинални опис рачунара из 1960.
| Тип | универзална једноадресна машина |
| Брзина | око 50.000 простих операција у секунди; око 1.600 сабирања у секунди |
| Реч | 30+1 бит; операције на 5, 15 и 30 бита; до 6 знакова од по 5 бита |
| Инструкција | 25 бита (5-битни операциони код и 15-битна адреса) |
| Главна меморија | феритна (магнетна језгра), време приступа 10 микросекунди |
| Састав | око 1.750 електронских цеви, 1.500 транзистора, 14.000 германијумских диода и 650 релеја |
| Улаз | фотоелектрични читач бушене траке Ferranti TR 2B (300 знакова у секунди) |
| Излаз | бушач траке Creed 25 (100 знакова у секунди) и телепринтер Siemens T-100 (8–10 знакова у секунди) |
| Напајање | мотор-генератор снаге 20/15,5 kVA (Раде Кончар, Загреб) |
| Димензије | седам ормана димензија 2 × 2 × 0,70 m; рачунарска сала у Танјугу од 80 m² са дуплим подом и климатизацијом |
| Програмирање | машински језик |
Људи иза рачунара
Тихомир Алексић (1922–2004) докторирао је 1958. из области теорије прекидачких мрежа и радио у Математичкој лабораторији у Винчи до 1960, када је прешао у новоосновани Институт за аутоматику и телекомуникације, претечу Института „Михајло Пупин“. Био је први изабрани универзитетски професор рачунарске технике у Србији, први декан Електронског факултета у Нишу, а од 1971. редовни професор Електротехничког факултета у Београду и оснивач Катедре за обраду података, из које се развило данашње одељење за рачунарску технику и информатику.
Рајко Томовић (1919–2001), академик САНУ, учествовао је у пројектовању првих аналогних и хибридних рачунара изграђених у Винчи, а затим је у Институту „Михајло Пупин“ основао Лабораторију за роботику. Познат је и као творац вишефункционалне ручне протезе, такозване „београдске шаке“.
Колико је то било напредно
Према раду Протић и Ристановића, до раних шездесетих само шест европских земаља успело је да развије сопствене електронске рачунаре: Велика Британија, Француска, Немачка, Пољска, Русија и Југославија. ЦЕР-10 је настао дванаест година после рачунара ENIAC. За земљу која је излазила из рата и имала скромне ресурсе, то је био озбиљан научни и технолошки подухват.
Редни број се у изворима разликује: Институт „Михајло Пупин“ наводи да је ЦЕР-10 први дигитални рачунар у југоисточној Европи и пети у Европи, док се другде помиње „једна од шест земаља“. У сваком случају, Југославија је тада припадала уском кругу европских земаља које су саме изградиле рачунар.
Аутори рада су трезвени у закључку: рачунарство у Србији пратило је технолошке лидере са неколико година закашњења, а пројекат ЦЕР није могао да одржи замах светске индустрије. Током шездесетих и седамдесетих домаћа предузећа куповала су рачунаре компанија IBM, Honeywell и DEC.
Наслеђе: породица ЦЕР
После ЦЕР-10 Институт „Михајло Пупин“ развио је целу породицу рачунара који су се користили у предузећима, банкама и савезним органима:
- ЦЕР-11 (1965/66): мобилни војни рачунар, у употреби до 1988.
- ЦЕР-22 (1966/68): користили су га Беобанка, Југопетрол и Београдски водовод и канализација.
- ЦЕР-200/202/203 (1966/71): произведено их је петнаестак, за банкарство, књиговодство и индустрију.
- ЦЕР-12 (1969/71): рачунар треће генерације са диск и магнетним јединицама; последњи ЦЕР радио је до касних осамдесетих.
- ХРС-100 (хибридни системи): израђени за Академију наука СССР-а; три система испоручена су институтима у Москви и Новосибирску.
Касније су серију ЦЕР заменили микрорачунари ТИМ, а Институт је прешао на специјализоване рачунаре за управљање процесима и уграђене системе.
Институт „Михајло Пупин“ је у марту 2006. поклонио кућиште и делове рачунара ЦЕР-10 Музеју науке и технике у Београду, где је изложен његов процесор. Део рачунара био је приказан и 1988. на промоцији рачунара ТИМ 600 на Међународном техничком сајму.
Извори:
- J. Protić, D. Ristanović: Building Computers in Serbia: The First Half of the Digital Century, ComSIS, Vol. 8, No. 3, јун 2011.
- Друштво за информатику Србије: Обележен Дан информатичара Србије 2025.
- Институт „Михајло Пупин“: Six Decades of Computer Science at the Mihajlo Pupin Institute, 2020, pupin.rs.
- Музеј науке и технике, Београд: „Дигитални диносаурус – рачунар ЦЕР 10“, muzejnt.rs.
