Александар Кавчић:

Сви уџбеници су одобрени за коришћење у настави од стране Министарства. У закону не пише да није дозвољено да се користи ПДФ верзија са сајта уколико се издавач не успротиви. За неке од уџбеника на сајту фондације издавачи се не противе личној употреби, а за нека издања се чак не противе ни умножавању и дистрибуцији. Код сваког уџбеника су наведени услови. Фондација ће организовати штампу неких уџбеника од стране издавача по економској цени штампе (2 динара по страници), а корисници могу да штампају и сами ако имају услове – и на тја начин се сигурно не „уназађује“ образовање.
Нема никаквих елемената за кривичне пријаве – њих могу само да поднесу издавачи, али они су своје услове већ истакли на самом сајту.
Сви одобрени уџбеници испуњавају стандарде квалитета и не постоји никакав објективан инструмент за градацију уџбеника. Осим садашња два, у преговорима смо са још два издавача и фондација је отворена за разговоре са свим издавачима. Није циљ да се угуши конкуренција већ да се стави јавности на увид што више различитих уџбеника.

Срђан Огњановић:

Ја сам и раније радио књиге за које сам се одрекао ауторски хонорара, то су мали тиражи или уџбеници за Математичку гимназију, па сам чак те књиге откупио и поклонио деци и колегама. На пример и на ЕТФ-у има скрипти које се због малог тиража дају беспланто студентима. Иначе је рад аутора обезвређен. Ја сам лично спреман да се одрекнем ауторског хонорара, али сасвим је сигурно да има аутора који не могу да се одрекну хонорара. Свакако не видим никакву опасност у томе да се неки уџбеници учине бесплатним, пуно је бенефита и за ученике и за родитеље. Једна друга ствар је у питању, то је квалитет, али ако Министарство одобри уџбеник и иза њега стоје стручњаци онда је тај уџбеник квалитетан и немамо право да га доведемо у питање.

Срђан Вербић:

Кад смо кренули да радимо Закон о уџбеницима нисмо имали никакве податке и то је и једна од разлога зашто је тај закон покренут као пројекат – ми ништа нисмо знали, ни који уџбеници, ни ко их користи, какви су ефекти, колико то кошта, колико је тржиште. Једна од првих регистара који је направљен у ИС „Доситеј“ је био регистар уџбеника. Ми смо тим законом захтевали од школа да пријаве које уџбенике користе и колико је то коштало. Ми смо у тих годину дана (2015/16) имали те податке и учнили их јавно доступним преко портала отворених података. То је значило и издавачима да прате стање на тржишту. То више није доступно.Мнеи се не свиђа да ми уопште причамо о тржишту као о арени у којој се издавачи надмећу, лобирају, јабих волео да причамо о уџбеницима, о ученицима који из њих уче, да ли се свиђају или не, да ли треба да мењамо неки уџбеник, да ли неки уџбеник недостаје. Сам закон је више намењен издавачима него ученицима. У самом закону се реч „издавач“ шест пута више појављује него реч „ученик“. Онда се зна коме је тај закон намењен. Ми још нисмо на таквом нивоу индвидуализације да сваки ученик може за себе да бира уџбеник који му највише одговара, али ми ученике не питамо ништа… Ни о искуству са птреходним уџбеником, ни у рецензији новог уџбеника или да да коментар после гдоину дана. Сви се питају али се не питају ученици. Они немају ни једно место гд еби могли да погледају уџбенике. Нкео други бира уместо њих. Када ученик купује патике, родитељ га пита које му одговарају, које му се свиђају, а за уџбенике их нико ништа не пита.

Небојша Васиљевић:

Више од 11000 јединствених корисника дневно користи материјале са портала Петља, статистике кажу да око 200000 корисника месечно приступи, а да током школске године већина ученика бар нешто погледа са нашег сајта. Ово су наранво само процене јер корисници немају обавезу да се пријаве на сајт да би користили материјале. Због брзих промена у овој области, материјали морају редовно да се ажурирају, да се усклађују са актуелним верзијама програмских језика. Уграђене интеракције које су специфичне за програмирање много доприносе кавлитету у односу да се то гледа на папиру. У међувремену су изашли и неки уџбеници који су испратили ту реформу (дигитализације и интерактивности). Ми подржавамо све инцијативе које су на страни отворености бесплатних ресурса. Мени је од почетка била симпатична „open source“ идеја и од почетка сам гледао сукобе великих компанија и сада је тја однос много мање „затегнут“. Добро је да тај „дигитални свет“ путем фондација улаже у развој материјала који су бесплатно доступни ученицим и то је један природан ток. Година 2012. је била година у којој је кренула масовна појава отворених образовних ресурса и они се сада користе у сивм обалстима образовања. Једна могућност је путем фондација које се финансирају из донација, затим финансирањем буџетским средствима и свакако треба проналазити начине за развој отворних образовних ресурса. Ево, видимо да стратегија предлаже и развој онлајн школа, дакле са много страна ћемо доћи до те теме и треба експериментисати у том смислу. Дигитални уџбеници могу да се ажурирају редовније него штампани и да то не кошта пуно.

Милан Петровић:

Ја сам се јако изненадио и обрадовао када см чуо за инцијативу професора Кавчића, и мени је неваспитано када нам неко нешто поклања из филатропских разлога а да томе налазимо ману. С обзиром на то да уџбеници нису „једноставна ствар“. Код ученика од 1. до 4. разреда ОШ уџбеници су апсолутно неопходни, и тешко је ипта радити без њих, али већ од 5. разреда неопходно је подучавање вештинама 21. века: пројектна настава, повезивање предмета, излажење из оквира „природних наука“ и „друштвених наука“ све у циљу развоја критчког мишљења и вештина које од наше деце праве иноваторе. За тако постоји зрелост код наших наставника. Проблем је да се ту уџбеници показују више као препрека него као олакшица. Ова пандемија је то на неки начин и доказала. Видео сма пример ученице (у Америци) која ситцајем околности ниеј имала своје ствари у школи једног дана и да је преко школског лаптопа, захваљујући томе што су сви материјали дигитални, могла несметано да похађа наставу. Ја бих волео да ткао нешто постане реалност у Србији и спреман сам да део свог времена волонтирам да тако нешто постане реалност. С друге стране ја се бојим да само дељење уџбеника није довољно добро. На пример ја инситирам да моји ученици имају свој примрак правописа и граматике, а да текстове рпоналазе на интернету, у библиотеци и да тим изворима критички приступају и да се на тја начин „сналазе“ кроз садржај. Наставник 21. века не треба ни да буде извор сазнања нити тумач уџбеника неог водиш кроз различите садржаје. Мнеи смета што о уџбеницима причао према законитостима тржишне утакмице ту је нешто отишло јако у погрешном смеру. Ако ја треба да убедим колеге да уземемо неки уџбеник јер је квалитетан, а са друге стране вагам да ли ћемо добити додатну литературу или паменту таблу, то је већ приличлно тешко, Ми смо мала земља, сиромашни смо и немамо могућности да много бирамо. Немамо права да оставимо и једно дете без највалитетнијег образовања. Морамо да учинимо све да им дамо свој максимум, а начини на које се опредељујемо врло често показују да ту мисију врло олако доживљавамо. Када се питамо има ли уџбеник алтернативу, ја своје ученике најпре одведем у библиотеку, затим им покажем сајт „Антологија српске књижевности“ и упутим их да користе различите изворе, затим примењујемо пројектну наставу, дебату, критичко мишљење, научни посутпак укрштања различитх предмета у једно. За то морамо да реструктуирамо неке старе обрасце, да омогучимо да, на пример, наставник физике дође на час српског и да радимо заједно. Морамо ученике да оспособимо да користе различите дигиталне алате. Дакле, није кључни елемент за квалитет уџбеник него наставник.

Биљана Метлаш:

И ја мислим да све зависи од наставника. Моје дете интензивно користи све уџбенике и после њега су уџбеници неупотребљиви. Епидемије, ученик који је у изолацији нема уџбенике јер су они у школи и нема из чега да учи. Волела бих да се неко позабави количином уџбеника које деца носе. Ти ранчеви имају и по 10-15 кг. Да ли ћу ја кад ми и треће дете пође у школу носити 45 кг књига сваког понедељка? Мислим да би министарство требало тиме да се позабави и да ову идеју доступности уџбеника онлајн мора да прогура на неком вишем нивоу. Можда ученицима уџбеник у ПДФ формату није најпогоднији али ту смо ми одрасли да им помогнемо. Кад је реч о штампању неких длеова уџбеника код куће, то није свима доступно. Најављена цена од 2 динара по страни је врло примамљива, али се питам, ако сви одлучимо да наручимо те уџбенике да се штампају посредством фондације, да ли че они успети све те уџбенике да одштампају у року и да ли ће ти папирни уџбеници довољно брз стићи до ученика. Могли би уџбеници да буду онлајн а радни листови да се штампају. Питају се родитељи шта се дешава са уџбеницима којих још нема на сајту фондације. Мислим да је то једна кочница, много је информација, много је критика и тврдњи да је незаконито, пуно је нејасноћа, да ли је то леаглно, како че ићи дистрибуција. Ј акао родитељ једва чекам да то заживи и да нам мало олакша.

Александар Кавчић:

Изаћи ће 70% уџбеника за основне школе. Неће изаћи историја, географија и музичко. Не мора школа да изабере све уџбенике фондације. Може и да комбинује. Неки су уџбеници већ у штампи и одштампани а и поштарина је укључена у цену.

Стефан Рукавина:

Постојање прописаног уџбеника би олакшало учење. Ми сада немамо све уџбенике, налазимо различите садржаје по интернету, за једна предмет користимо уџбеник који је намењен студентима математичког факултета и то у ПДФ издању и тај садржај ипак није нама прилагођен. Мада, наш смер је нов и релативно мало ученика га похађа па можд аизрада уџбеника за нас није исплатива. За неке предмете се не може ништа наћи па су наставници креирали по нешто или чак од нас тражили да истражујемо и пишемо на ту тему (претпостављам да би се то користило за будуће генерације). Иначи и кад имамо прописане уџбенике зависи од наставника колики че се то користити.

Папирни материјали пружају мање могућности од дигиталних, али ако треба научити нешто свеједно је да ли је у папирном или дигитланом уџбенику. Мада, можда је мање напорно читати папирно издање. Ако треба негде да путујемо и да носимо књиге онда су опет болји дигитални уџбеници.

Питања и одговори